Da li je Golija razmažena? I, za sebe želi samo najbolje? Ona čeka. S vremenom dobija na snazi, moći i lepoti. Kaže, ne propušta ništa, jer, ko je odmah pogodio u centar, sve ostalo je promašio.
A, za grupu fribajkera, promašaja nema. Nema se kad. Nakon jučerašnje MTB vožnje od sela Milići, na obroncima Golije, pa sve do Jankovog kamena, i pređenih oko 45 km, spustili smo se do Odvraćenice. Smešteni smo u motelu “Kuč”: odličan prijem, divni domaćini. Još sam u sobi, nikako da “promolim” nos napolje, sve odlažem susret s hladnim jutrom. Brišem zamagljen prozor, i kroz tu moju “brljotinu” vidim, izranja sunce. Zagledam se malo bolje, biciklista skoro i da nema, a preko puta ulice parkirani kvadovi. Nije prošlo mnogo, evo i njihovih vlasnika. Prvo što sam pomislila, bilo je: Uh, ako “ovi” krenu u šumu pre nas, sve će nam puteve, iole blatnjave, “zaorati”. Već sledeća misao bila je: Pa, dobro, ima ovde, pod ovim Suncem, mesta za sve nas, i oni su ljudi “iz prirode”, i sigurno ovde, na Goliji, nisu slučajno.
Fribajkeri ispred motela “Kuč” u Odvraćenici Fribajkerke
Odmaknula sam se od prozora, ne želim više ništa da propuštam od ovog lepog jutra. Brzo se spremam, mala putna torba u ruci, rančić na leđima, torbica fotoaparata oko vrata, kaciga ispod pazuha, a i bidone sam već nekako “udenula” u tu scenografiju. Ispred motela sad već radna atmosfera, svi užurbani, spremaju se za drugi MTB vikend-dan. Goran menja gumu i dobacuje mi: “Gde si ti, Konstantin ti je ranjen, evo ga ja lečim”, a Peđa zastao, pravi Goranu društvo. Učini mi se da mu je dosadno, te mu dodah onu torbu, ajd, rekoh, pomozi, do kombija-logistike. “Pa, lepo to tebi ide”,kaže Peđa, “Jedan ti krpi gumu, drugi nosi stvari,…”.. Bi mi sve to simpa, jer sam se setila anegdote: Dolazi Goran kući i, kaže, kupio stopicu za bicikl. Za njegov bicikl! Ja se iznenadim, pa, kažem: A, meni? “Tebi ne treba, ti uvek nađeš ko će da ti pridrži bicikl”, reče Goran, mrtav-‘ladan, i zašarafi stopicu na svoj bajs! Kakav čovek! Mislim, u pravu je.
Sneža i ja nismo odolele.. Žive duše ????
Treba uskoro i da se krene u vožnju, temperatura vazduha je sasvim prijatna, biće, za ovo doba godine, i s obzirom da se nalazimo na planini, dosta toplo. Valja i vodu za piće pripremiti, te Sneža i ja odlazimo do obližnjeg šumarka i česme, da “natankamo” bidone. Tu je već parkiran jedan kvad, a tu je i njegov vlasnik, Milan. Ne, nismo ga legitimisale, ali smo ga lepo pitale za ime, pošto je bio red da znamo kako se zove vlasnik kvada na koji smo se ubrzo popele i fotkale, skoro pa u brzini. Baš smo se dobro zabavile, a pre toga se Milan pošteno ispolivao vodom sa česme, pokušavajući da opere svog lepotana. Poželesmo jedni drugima lep dan, a onda nam se pridružio i Brano, još jedan vozač kvada, a ujedno i ljubitelj MTB bicikliranja. Tu se zatekao i Kuša, i dao Brani osnovne informacije o našim druženjima, vožnjama, planovima, jednom rečju, o fribajkingu.
I asfaltna deonica treka je prilično živopisna
Konačno i krenuli. Najpre asfaltom, i to baš brzim, skoro pa rekoh brzom prugom, ali to kod nas ne postoji. Postoji samo, tu i tamo, brza asfaltna podloga, a upravo ovaj deo puta je takav. Na nekom, otprilike, desetom kilometru, vožnju nastavljamo kroz šumu, makadamskim i zemljanim puteljcima, preko livada i polja. Za sve ono što smo prošlog oktobra propustili zbog izuzetno lošeg vremena, zbog mnogo kiše, hladnoće, sumaglice i loše vidljivosti, blatnjavih, dubokih vododerina, za sve to smo sada nagrađeni.
Uživamo, a lepotu kojom prolazimo, upijamo svim čulima. Svako malo stajemo, ja posebno, želim da uhvatim zračak svetlosti, da budem zarobljenik ovog dana. Nisu to okovi od zlata, to je jedan prost dan u prirodi, ali koji cenim na poseban način. Za divno čudo, ni Goran me ne požuruje, kao da je i njemu dosta neprekidne svakodnevne jurnjave i nagomilanih obaveza.
Sada se malo odvajamo od treka, i uskoro smo u dvorištu pansiona “Nebo”, u selu Rudno, na 1250 mnv, kod gazdarice Slađe. Ovde sam treći ili četvrti put, i zaista se osećam “kao kod kuće”. Nas smo četrdesetak “domaćinski” zauzeli sve raspoložive površine, pa i ljuljaške, ležaljke, klupice, i panjeve, samo što se na drvo ispred pansiona nismo popeli. Tu su i lovci, članovi Lovačkog udruženja iz Kraljeva, Sekcija “Rudno”, a predsednik im Dragojlo. Oni se složni oko stola sa mezetlucima, rakijicom i pivom, ali su im se psi nešto posvađali, verovatno oko nekog krupnijeg zalogaja. Upoznavanje, fotkanje, smeh, šala, pa idemo dalje.
Boje jeseni nas opkoljavaju sa svih strana. Povremeno je to vrišteće crvena, posebno u predelima obraslim bukovom šumom. Kako se spuštamo s planine, sve je više hrasta i popadalog žira. Njegova bockava kućica je, verovali ili ne, moguća pretnja našim gumama. Po izlasku iz šume, uglavnom se krećemo širokim makadamskim putem. Gledamo se “oči u oči” sa raskošnim krošnjama listopadnog drveća. Jeste listopad, ali lišće se još “dobro drži”. Tako će i biti, do prvog jačeg mraza, kiše ili snega. Uostalom, što bi o tome sada razmišljali, sad smo ovde da uživamo u onome što nam se nudi, a sutra… O sutra ćemo razmišljati sutra.
Poslednjih 7-8 kilometara današnje vožnje je brilijantan spust. Koliko god bio privlačan, i koliko god nas “povukao”, ipak, pogledi su toliko veličanstveni, da ja i opet, na svakoj trećoj krivini, stajem, uzdišem, fotkam. Na jednoj takvoj, “lakat-krivini”, sačekala nas je i meštanka sela Milića, predstavila se kao Goca, rodom iz Devića. Mi sad već sasvim solidno baratamo imenima ovih golijskih sela i možemo slobodno da nastavimo priču s Gocom. Ona nam pokazuje svoju kuću tu odmah, podno brda, I zove nas na kafu. Obećali smo, kako to već biva, da ćemo to “drugi put”. Pa, na kraju krajeva, što da ne?! Takva druženja su nam uvek bila baš za lepo pamćenje. Setih se takve jedne domaćice, isto na Goliji, pre dve godine: prvo smo čuli glas, pa ugledasmo ženu s mobilnim telefonom u ruci, a o drugoj joj ruci okačena torbica s pletivom. Kad nas je ugledala, zastade, pa “ onom nekom” s druge strane žice reče: “Nećeš verovati, idu neki čudni ljudi, na biciklima, silaze s planine!!” Zastali lepo svi, ispozdravljali se, malo i ispričali, Kuša malo nešto i “ispleo”, ne znam da li je gazdarica posle to parala, moja bi mama sigurno rekla: “Ovo ništa ne valja” I… frrrrr… oparala bi pola leđa prsluka koji sam vredno plela pola dana… Eh, te stroge mame…
Da se vratimo na naš put. Još malo, pa nova krivina. Tu je, s leve strane, blago skrajnuto, malo seosko groblje, a u sredini crkvica, “spomenik kulture, pod posebnom zaštitom”. Na žalost, ništa više ne piše, ni iz kog je perioda, ni ima li ime, kojem je svecu posvećena.. U crkvicu se ulazi tako, što se vratašca otključaju velikim gvozdenim ključem, zatim se pošteno sagneš, verovatno tako izražavajući svoju poniznost, i nađeš se u prostoriji s mnogo ikona.
Nismo se tu mnogo zadržavali, bili smo, čini mi se, poslednji u celoj fribajkerskoj grupi, i zato nastavismo još malo makadamom, a zatim kilometar-dva asfaltom, i eto nas na početku naše vikend-priče, ispred motela “Radočelo”. Okupljanje uz bogatu trpezu, kako i dolikuje velikoj familiji nedeljom, prepričavanje dogodovština, jao što su deca porasla, ljubi ih majka, kako se ono ovaj tvoj stariji zvaše, jel ti se ona mlađa udala, hoće li skoro prinova,.. i, uskoro smo spremni za povratak kući. Opraštamo se, bez trunke žala. To ostavljamo onima koji još nisu naučili da slede put prirode. Jer, to treba da je i njihov put. Iz prirode smo potekli, u prirodu ćemo se i vratiti.
Pozdrav, dragi prijatelji, do nekog narednog susreta s vama…
Članak je preuzet sa ZVONCARA.com, za više putopisa posetite ih OVDE.
Tekst i foto: Emira Miličević
