Ne možemo se pohvaliti da je poznajemo dugo vremena, zapravo Maju smo upoznali prošle godine na trci "Trophee Gilles Carceroni" koja se održala u Banjaluci. Nekako nam je ova vesela, živahna i moramo priznati na trci jako glasna djevojčica odmah zapala za oko i prirasla srcu.
Maja Savić rođena je 1994 godine u Novom Sadu . Biciklizmom se počela baviti tek od 2015. godine. Počela je s rekreativnim vožnjama na običnom treking biciklu, da bi se godinu dana kasnije upisala u biciklitički klub "DUBL" i počela svoju karijeru kao drumski biciklista. Danas je gledamo u profesionalnom ženskom biciklitičkom timu "BTC City Ljubljana" i poželjeli smo da razmjenimo par riječi sa njom, o njenom životu, karijeri, snovima….
Pa krenimo redom, kako je sve počelo, što te privuklo u biciklizam?
Počelo je sa scenom sedenja na keju u kasnim satima, limenkama piva u ruci i rečenicama:" Znaš šta, 'ajmo sutra na Venac". Naravno sa gradskim bajsevima težih od nas samih. I kada bi sutra otišli trebalo bi nam sat i nešto vremena da se popnemo, što je 5 puta duže nego prosečna vožnja, i to bi verovatno gurali bajs , gunđali, stajali i psovali :"'di smo i pošli samo". Ali onda dođe ona žuta tabla raskrsnice do koje se trkamo sa ostacima snage da bi naposletku svega rekli:" 'ajmo ponovo". To je ono što mi je falilo u životu. Avantura, pad i uspeh.
Verujem da je to suština biciklizma, a i života inače.
Kako si napredovala od lokalnih vožnji do nastupanja na trkama? Kako je išao taj proces?
"Neznanje je blagoslov". To je moto koji savršeno opisuje moj napredak u biciklizmu. Ništa nisam znala ni kako se trenira, ni kako se trka, ni šta posle dolazi, samo sam htela jednu stvar, a to je da se vozim u grupi. To stanje savršeno opisuje moja prva drumska trka ikad. Bio je to Sombor 2016, bez i jednog dana treninga, juče dobila sprinterice, a na drumski bicikli sela možda 5 puta. Trka je bila ludilo po proseku, ali nekom magijom sam se držala grupe kao pijan plota. To neznanje koliko je 50km i koliko će mi snage trebati je ključ početka. Kasnije su došli padovi. Bukvalni i mentalni. Skoro svaka trka se završavala sa bar jednom padom i oguljenim kolenom ili laktom. To je bio produkt manjka koordinacije i nesigurnosti jer sam krenula kao mlađa seniorka, a ne mlađa kadetkinja. Naravno, sledeće na spisku je bila demotivacija i sumnja u sebe. " Jel' ovo za mene?", "Da li ja to mogu?", " Da li sam prestara za ovo?". Kraste su srasle, ali ovakve misli se i dalje vrte ponekad. Na ovu temu bih mogla poseban intervju da popunim, ako ne i dva.
Zašto si se naposlijetku odlučila baviti drumskim biciklizmom?
Manje se pada nego na planinskom. Šalim se, ali ima pola istine. Prvenstveno jer mi je trener bio drumaš, zatim osnovni bicikli je drumski, a onda tek osećaj grupe. Verujem da je to najlepši osećaj u toku trke. Masovna, brza vožnja i taktiziranje.
U vreme otkrivanja biciklizma čitala sam Frojdovu knjigu "Analiza mase i psihologija ega" i mogu reći da se drumska trka može 1 na 1 preslikati na nju. Povlačenje paraleli mi je delovalo interesantno i zadivljujuće.
Ženski biciklizam u Srbiji ili uopšteno biciklizam u Srbiji, kakva je situacija?
Uf, teško pitanje. Uopšteno – biciklizam u Srbiji je mrtav. U punom smislu te reči. Postoje članovi kluba, postoje treneri i postoje vozači, ali su to više lutkice i alati za neke nadležne da bi postigli svoj cilj. Niko ne misli na vozače. Zato ni nemamo starije vozače jer ih proždreru dok su mladi i puni elana, a kada dođe senioritet – oni su leševi. Samim time i ženski biciklizam je "ugrobaren". S tom razlikom da se sa seniorkama može nešto postići pa se određene seniorke još uvek favorizuju, ali bez srazmernog ulaganja. Kakvi su nam ljudi, takav nam je i sport. Treneri ne uče decu da budu ljudi već da budu njihovi radnici, ne uče ih da je sport igra i druženje već da je zlato sve, ne uče ih da je poraz sastavni deo borbe niti da je čast bitnija od srebra . . . Mada, ja sam samo vozač i moje je samo da vozim.
Na društvnim mrežama smo pratili tvoje treninge i avanture sa vozom. O čemu se tu radilo? Kako smo razumjeli odeš na trening, pa se kući vratiš vozom?
Hehehe, ah to divno leto. Da, postoji jedan deo sezone posle državnog prvenstva gde mi opadne motiv za trening i onda pravim sebi avanturu tako što odem do neke tačke "A" i vratim se najjefitnijim načinom. Uglavnom je to bio Beograd. E sad, ne bi to bila avantura da je sve išlo po planu. Jednom sam ušla u pogrešan voz, ne za Novi Sad nego Ljubljanu (možda se sudbina igrala sa mnom), zatim sam otišla u Šid slučajno, pa u brzi voz koji ne staje na stanici koja mi treba ili jednostavno naletim na konduktera koji ne da biciklu u voz pa me izbaci u nedođiji. Još ako su te stvari propraćene nekim kreativnim defektom – prepričavanje cele nedelje. U svetu sporta koji je prepun discipline i organizovanosti, mora postojati i ventil za ovakve stvari, a da osnovna ideja ne ispašta zbog toga. Moglo bi se reći da se treniram i zabavljati sama.
Sve je to sindrom neiživiljenosti deteta. Vrlo brzo sam morala da odrastem zbog porodičnih (ne)prilika i biciklizam u ovakom obliku mi daje mrvice onog što mi fali.
Sada kad si u profesionalnom timu "BTC City", koliko velika je razlika u sadašnjim treninzima i onim koje si imala ranije?
Mentalitet. Koncept treninga je sličan jer smo tako i trenirali, ali ono što je suštinski različito jeste – grupni trening. Ja nikad nisam trenirala sa nekim. Uvek sama. Čak šta više, sve sam sama radila. Nadala sam se da ću jednog dana biti u ekipi i spremala sam se za to, ali tek kada smo izašle sve na drum prvi put sam videla koliko ne znam i koliko sam daleko od njih. I to sve zbog mentalne blokade.
Neću da krijem. Bila sam preplašena i usamljena. Čak i ako sam znala da su mi dragi ljudi na brzom biranju, pripreme su bile lična stvar i morala sam sama da se izborim sa njima jer "ja to želim". Posebno me je potreslo kada smo drugi dan imali gadan pad na treningu i pola ekipe je palo dok smo išli 50 na sat. Sve je izgledalo kao noćna mora.
Ubijalo u pojam. Prvo druženje je bilo probijanje leda, na drugom sam već znala šta me čeka, a na sledećem će da bude rokanje. Ubeđena sam u to.
Kako su te prihvatile ostale kolegice u timu?
To bolje njih da pitate. Ali što se mene tiče – solidno. Ima nas puno i dosta smo različite. Jedina barijera nam je moj slabiji Slovenački jezik dok me one savršeno razumeju. Zbog toga znamo nekad mešati i engleski i ruke i noge u komunikaciji, što konobarima u hotelu zna biti veoma zanimljivo za gledati. Uglavnom smo na distanci, svako ima svojih 5min u toku dana za sebe što je izuzetno bitno, dok za vreme zajedničkih aktivnosti svi smo uključeni. Kada bude prošao strah od neizvesnosti i određeni privatni problemi mi nestanu, biće mnogo, mnogo topliji odnosi.
Kako je sve krenulo sa pričom tvog potpisivanja za tim "BTC City"?
Treća sezona se završila, ponovo sa pobedničkim kupom u ruci. Sedeli smo u klubu, analizirali sezonu i pili kafu. Pitao me je: "Da li zeliš da budeš samo epizoda, ili nešto više? Da li zeliš da rizikuješ i da ideš u nepoznato sa više obaveza, više stresa i da kalupiš sebe kao nikad do sad ili se zadovoljavaš ovime gde si? Da li želiš da pobediš ili si već pobedila? Obe opcije su dobre, ne ustručavaj se. Dođi za par dana i javi mi šta si odlučila." Ućutala sam. Srknukla kafu i kao iz puške rekla:" Idemo dalje. Nisam ovde da bih se vozikala nego trkala."
Mislim da je to bio prvi put kada sam videla trenera da su mu se oči zacaklile.
Tko je imao najveći utjecaj na tvoju karijeru?
Knjiga naravno. Da nje nije bilo, nikada ne bih sela na biciklu i odlagala učenje. A što se tiče ljudi … slagala bih kada bih rekla samo jedno ime, ali recimo da je to osoba koja me je uplela u sve ovo, koja mi je omogućila mnoge stvari koje nisam mogla da priuštim i kojoj sam plakala na telefon kada je bilo najteže u sitnim satima i koja je uvek pitala kako je prošla trka. Verujem da bi ta osoba htela da ostane anonima, ali i isto tako da će se sama pronaći u tekstu. Generalno gledajući, ovakav sport i način života je produkt mnogih ljudi koji su došli i otišli iz mog života, a sama lepota je u onima koji su ostali da delimo i dobro i zlo. Hvala im za to.
Što će tvoj posao biti u timu kada krene sezona? Zna li se već na kojim trkama planiraš nastupati?
Na žalost odogovor na oba pitanja je "ne". Za koju nedelju ću znati sve detalje kada se vratim sa još jednim ključnim delom opreme.
Ovo je zasigurno velik korak za tebe, a samim time idu i neka očekivanja. Zapravo ovo je tim u koji je za Jelenu Erić bio odskočna daska, kakvi su tvoji planovi i očekivanja?
Jeste, jedna od prelomnih tačka jeste bila i Jelena jer je trener i menadžer BTC Ljubljana kluba imao dobra iskustva sa njom. Trenutno bih volela da se što bolje pozicioniram u ovom timu i dam sve od sebe jer sam među "aždajama". Jedva čekam prvu trku da vidim od čega sam napravljena i kako je to voziti u ekipi, ali sam isto tako spremna i na DNF. "Spremaj se za najgore, nadaj se najboljem". To bi bila moja očekivanja i planiranja.
Tko je tvoja inspiracija u biciklizmu?
Eva Hatala. Nisam od onih koji će reći Frum ili Mariana Vos ili neka osoba koja je iz belog sveta sa drugim uslovima stekla svetski rezultat, a da je pritom ne znaju lično. Smatram da se istinska snaga osobe nalazi u njima samima zajedno sa okolnostima koje ih okružuju. A mi nemamo dobre uslove. Mi nemamo nikakve uslove ovde, a ipak pravimo rezultate. Zar to onda nije dokaz da je Eva Hatala jači karakter od mnogih?
Tvoj najvažniji rezultat do sada?
Pasti, a ne odustati. A od onih formalnih rezultata trostruki šampion kupa Srbije u drumskom biciklizmu. Zvuči pozamašno i dugačno, ali iskreno, to je više utešna nagrada za redovno takmičenje u sezoni. Možda se moj trener neće složiti sa time, ali mislim da se kod tituliranja treba držati što više realnosti da bi se napredovalo.
I na kraju, ako bi mogla izabrati bilo koju trku za pobjedu u budućnosti, koja bi to bila?
Strade Bianche Donne. Bez razmišljanja. Alternativno, Olimpijada.
Veliko hvala Maji na ovako zanimljivom razgovoru, a mi u BikeMagazin želimo joj puno sreće i uspjeha u daljnjem biciklističkom životu. Držimo fige!
